U
or­ga­ni­za­ci­ji Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke „Lju­bi­ša Đe­nić” iz Ča­je­ti­ne, u Tr­stu je 24. sep­tem­bra otvo­re­na iz­lo­žba po­sve­će­na ar­mij­skom đe­ne­ra­lu Kr­sti Smi­lja­ni­ću, jed­nom od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih voj­sko­vo­đa u Pr­vom svjet­skom ra­tu. U pri­su­stvu Lju­bo­mi­ra Mir­ko­vi­ća, kon­zu­la Re­pu­bli­ke Sr­bi­je u Tr­stu, ina­če pred­sjed­ni­ka Pra­vo­slav­ne cr­kve­ne op­šti­ne Trst, de­le­ga­ci­je ošti­ne Ča­je­ti­na i broj­nih čla­no­va srp­ske za­jed­ni­ce u ovom gra­du i ita­li­jan­skih gra­đa­na, iz­lo­žba je otvo­re­na u sa­li Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve Sve­tog Spi­ro­di­na u cen­tru Tr­sta. O ži­vo­tu i ra­du Kr­ste Smi­lja­ni­ća go­vo­ri­li su autor iz­lo­žbe Sne­ža­na Đe­nić i Mi­lo­je Ra­jo­vić, pred­sjed­nik Skup­šti­ne op­šti­ne Ča­je­ti­na. Sne­ža­na Đe­nić je autor i iz­u­zet­ne mo­no­gra­fi­je „Đe­ne­ral Kr­sta Smi­lja­nić: hro­ni­ka jed­nog vi­te­škog ži­vo­ta”.
Đe­ne­ral Kr­sta Smi­lja­nić je ko­man­do­vao Drin­skom di­vi­zi­jom ko­ja je pro­bi­la front na Kaj­mak­ča­la­nu i pr­va u po­bjed­nič­kom po­ho­du sti­gla na tlo Sr­bi­je, a osta­će upam­ćen po svo­joj na­red­bi, ka­da je svo­jim sa­bor­ci­ma ko­man­do­vao: „Voj­sko, za mnom, u ju­riš za slo­bo­du Sr­bi­je!” Za svo­je voj­nič­ke za­slu­ge Smi­lja­nić je od­li­ko­van sa tri Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde, Ta­kov­skim kr­stom, Or­de­nom be­log or­la, Or­de­nom Sve­tog Sa­ve, Or­de­nom ju­go­slo­ven­ske kru­ne i još 13 do­ma­ćih i čak 15 stra­nih od­li­ko­va­nja – Cr­no­gor­skim Da­ni­lo­vim or­de­ni­ma če­tvr­tog i dru­gog re­da, Or­de­nom ru­mun­ske zve­zde i Or­de­nom ru­mun­ske kru­ne, grč­kim Or­de­nom Sve­tog spa­sa, Iran­skim or­de­nom, tri fran­cu­ska or­de­na, dva en­gle­ska or­de­na, ita­li­jan­skim, bel­gij­skim, polj­skim i če­škim or­de­nom. Nje­go­vi Zla­ti­bor­ci su mu 2008. go­di­ne u tu­ri­stič­kom cen­tru ove pla­ni­ne po­di­gli mo­nu­men­tal­ni spo­me­nik, rad aka­dem­skog va­ja­ra Bran­ka Ti­ja­ni­ća.
Kr­sta Smi­lja­nić je ro­đen 29. de­cem­bra 1868. go­di­ne u zla­ti­bor­skom se­lu Lju­bi­šu, a pre­mi­nuo je 14. ma­ja 1944. u nje­mač­kom za­to­če­ni­štvu, u kuć­nom pri­tvo­ru u Be­o­gra­du. Iz­me­đu dva ra­ta bio je i ban zet­ske ba­no­vi­ne i se­na­tor. Ne­po­sred­no pred po­če­tak Dru­gog svjet­skog ra­ta đe­ne­ral Smi­lja­nić od­la­zi u rod­ni Lju­biš, ali ga nje­mač­ka ko­man­da ta­mo pro­na­la­zi, od­vo­di u Be­o­grad i sta­vlja u kuć­ni pri­tvor, ka­ko svo­jim ogrom­nim rat­nim is­ku­stvom ne bi po­mo­gao Na­rod­no-oslo­bo­di­lač­kom po­kre­tu u bor­bi pro­tiv fa­ši­stič­kog oku­pa­to­ra.
Na po­čet­ku svo­je bli­sta­ve voj­nič­ke ka­ri­je­re, to­kom Pr­vog bal­kan­skog ra­ta, Kr­sta Smi­lja­nić je bio sa­rad­nik voj­vo­de Ra­do­mi­ra Put­ni­ka, a po za­vr­šet­ku Dru­gog bal­kan­skog ra­ta pred­sjed­nik Vla­de Ni­ko­la Pa­šić uvr­stio ga je u sa­stav de­le­ga­ci­je na mi­rov­nim pre­go­vo­ri­ma u Bu­ku­re­štu. U Pr­vom svjet­skom ra­tu on je sa Drin­skom di­vi­zi­jom uče­stvo­vao u rat­nim ope­ra­ci­ja­ma na tlu Sr­bi­je i po­vla­če­nju pre­ko Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je. Ogrom­na je nje­go­va za­slu­ga što je uspio da opo­ra­vi de­set­ko­va­nu i pot­pu­no de­mo­ra­li­sa­nu voj­sku, da je mo­ti­vi­še u sko­ro ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma, i da kre­ne u osva­ja­nje kaj­mak­ča­lan­skog ma­si­va i ko­nač­no oslo­bo­đe­nje Sr­bi­je. Bor­ci Drin­ske di­vi­zi­je su u do ta­da ne­za­bi­lje­že­nom po­bjed­nič­kom na­le­tu pro­bi­li do­bro utvr­đen ne­pri­ja­telj­ski front na Kaj­mak­ča­la­nu i ušli na tlo Sr­bi­je, go­ne­ći ne­pri­ja­te­lja is­pred se­be. Ta­da im je, me­đu­tim, sti­gla na­red­ba pot­pu­no is­cr­plje­nog i već bo­le­snog đe­ne­ra­la:
„Ju­na­ci, usled bo­le­sti mo­ram vas osta­vi­ti. U ovo­me ča­su me­ni je je­di­na utje­ha što se ra­sta­jem sa va­ma na sve­toj ze­mlji slo­bod­ne Sr­bi­je gdje vi, ju­na­ci, pr­vi od sve srp­ske voj­ske kro­či­ste no­gom i ko­ju vi pr­vi cje­li­va­ste. Na va­šoj bes­pri­mjer­noj hra­bro­sti i po­žr­tvo­va­nju ja vam iz­ja­vlju­jem du­bo­ku za­hval­nost, a u ovom tre­nut­ku imam sa­mo jed­nu to­plu že­lju – da vas u va­šem sa sla­vom i ča­šću ot­po­če­tom mar­šu ka do­mo­vi­ni va­šoj i da­lje pra­ti do­sa­da­šnja sre­ća, i da oko va­ših za­sta­va ople­te­te no­ve vi­jen­ce vje­či­te i ne­u­mr­le sla­ve. Pred sje­ni­ma va­ših dru­go­va, pa­lih na kr­va­vim raz­bo­ji­šti­ma, sa po­što­va­njem i po­bo­žno­šću, kla­njam se. Ne­ka im je za sva vre­me­na i sve vje­ko­ve sla­va. Ne­ka bu­du la­ke ra­ne ra­nje­ni­ci­ma. Na­pri­jed u kr­va­vi boj, so­ko­lo­vi mo­ji. S Bo­gom, vi­te­zo­vi mo­ji”.
Sne­ža­na Đe­nić u mo­no­gra­fi­ji o đe­ne­ra­lu Kr­sti Smi­lja­ni­ću bi­lje­ži je­dan po­sve neo­bi­čan de­talj ko­ji go­vo­ri o raz­mje­ra­ma bor­be ko­ja se vo­di­la na Kaj­mak­ča­la­nu, na­zva­nom Vra­ta Sr­bi­je i Ka­pi­ja Sr­bi­je. Naj­vi­ši vrh pre­ko ko­ga su srp­ski ju­na­ci kre­nu­li u ko­na­čan pro­boj i oslo­ba­đa­nje otadž­bi­ne, bio je vi­sok 2.525 me­ta­ra. To­kom ogor­če­nih bor­bi, pi­še Sne­ža­na Đe­nić, u jed­noj od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­ve­li­čan­stve­ni­jih bor­bi srp­ske voj­ske, ar­ti­lje­rij­ska va­tra je pot­pu­no „zbri­sa­la” če­ti­ri me­tra ovog pla­nin­skog vr­ha. Da­nas je nje­go­va vi­si­na 2.521 me­tar.
Srp­ski pje­snik Alek­sa Šan­tić je 1920. go­di­ne ovje­ko­vje­čio bor­bu na Kaj­mak­ča­la­nu. Na­pi­sao je pje­smu „Kaj­mak­ča­lan”, po­sve­će­nu svim srp­skimm ju­na­ci­ma stra­da­lim na ovom pro­sto­ru i sa­hra­nje­nim u za­jed­nič­koj spo­men-ko­stur­ni­ci.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić